Miroslav Antic Opcije

[SeRbIaN_GiRl]

PLAVI CUPERAK


Plavi čuperak obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

[Srna]

LJubav

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.


Ti u svoju mladost,
onuda iza fabrika,
iza pristanista i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze
kao posvadjani ljudi.


Ja u svoju mladost,
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.


Nikada vise necemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domace zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.


Nikada vise necu se smejati
tvojim olinjalim lutkama,
ni ti mom neukrocenom zvrku
na temenu,
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.


Nije ovo vise zavrsena
samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.


Jedno veliko detinjstvo
danas je zavrseno.


Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice
kao saka prosutih klikera.


I svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure.


I svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.


Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise
necemo se uhvatiti za ruke,
ni hodati od ugla do ugla,
pokusavajuci uzalud da se setimo
dok cutimo


necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog,
cega se
raz---dvo---je---ni


nikada necemo moci setiti.[size=24][/size]

[osmeh letnje noci]

IKONA

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slucajne veceri
daleko
u nepovrat.

Možda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepog dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.

Nikada necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj caše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I nemoj da mi mašeš.

Ni ja necu da mašem.

[osmeh letnje noci]

Prorocanstvo

Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.

[osmeh letnje noci]

BOLEST

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proći će proljeće kao san razbarušen i čudan
što sliči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanja.
Bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti?

Proći će proleća ... Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću.

[osmeh letnje noci]

Mađika

Molio bih, doktorice,
Da mi date injekciju
da ostanem živ,
makar samo do avgusta.

Pisalo mi Socijalno
Da me vodi na more,
Pa bih hteo, doktorice,
Da ja vidim to more,
Pa posle - šta bude.

Da ja vidim je l' to more
Duboko kao bunar
I prozračno kao prozor,
Ili kao sijalica,
Ili kao kad se nesto probuši.

I da vidim: ako more nema kraja,
Kako to izvede – da se ne prospe.

Samo to da vidim,
Pa septembra – kako bude,
Nije vazno.
Ionako u septembru mora više nema.

More – to je jedna
Čisto letnja stvar.


Iz knjige «Garavi sokak»

[osmeh letnje noci]

Čitanje iz dlana

Kad umreš, i metnu te u zemlju,
I oči ti popiju mravi . . . ovako . . .
I dusu ti pozoblju bube . . . ovako . . .
-samo tvoja kosa ostaće da živi,
jer kosa je nesto drugo nego ti:
kosa ti je čovek u čoveku,
neki sveti vetar u čoveku - brate glupavi.

Pa kad opet umreš, i metnu te u zemlju,
I srce ti posrču crvi . . . ovako . . .
I pamet ti popiju krtice . . . ovako . . .
-samo tvoji zubi ostaće da žive,
jer zubi su ti nestio drugo nego ti:
zubi su ti čovek u čoveku,
neka glad za samo lepim stvaima,
zubi su ti tvoje zlatno ujedanje
sa zvezdama - brate glupavi.

I kad umreš jos opet, i metnu te u zemlju,
I jezik ti progrize korenje . . . ovako . . .
I usne ti izrastu kao trava . . . ovako . . .
I od ušiju postane lišće . . . ovako . . .
I od čela ti postanu stabla . . . ovako . . .
I od srca ti postanu cvetovi . . . ovako . . .
-samo tvoji nokti ostaće da žive,
jer nokti su nešto drugo nego ti:
nokti su ti čovek u čoveku,
neki sveti prkos u čoveku - brate glupavi.

Vidiš da ti stoji zla sreća u dlanu.
Gadno ti se piše.

Kosa ti je prljava.
Zubi su ti žuti.
Operi bar ruke, brate glupavi!

Iz knjige «Garavi sokak»

[osmeh letnje noci]

CAROLIJA

Nekom zabranjuju zvezde
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem nista
sme se sve sto se ne sme.

Samo jedno te molim,
pokusaj da ne rastes,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi zivi
slobodno i ludo,
mozes da izmisljas, mastas,
da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo,
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis kad zazmuris,
ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i lazi sebe samog,
sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedino nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrci blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.

I kad namignes samo,
i osmehnes se polako
izbroj u sebi do deset,
i to u vecnost pretvori,
i sve sto zmureci smislis,
ostace zauvek tako!

[osmeh letnje noci]

AUTOBIOGRAFIJA

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

[osmeh letnje noci]

- Susreti -

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

[osmeh letnje noci]

SOLARIS

Pomesan s liscem,
vetar ima mek i zut glas,
kao ona devojka kojoj sam obecao
na stepenistu katedrale
da cu kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantican
i sasav tog septembra,
samo da mi je Grujic na vreme poslao
onaj honorar sto smo cekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka necije dece,
i neocesljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

[osmeh letnje noci]

Miroslav Antic, “Kad sam bio garav”

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.
Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin.
Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je los djak, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.
Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete. Vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci:
-Mir! Ide Cohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kucama u Garavom sokaku u Pancevu dvadeset dana neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.
-Cohano jede svece-kazu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost...
Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce.
Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se druzim s Ciganima.
Placem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako, pa jos ponesto i sam izmisljam, na srpskom i ciganskom, i sad vec polako neke dobre bande, ako sto je Tugomirova, ili Janike Balaza, Zarkova, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz postovanja- kaze mi Steva basista. –Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo, vec godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto sto i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo postovanja i casti, samo sto na ciganskom Romalen znaci i ljudi, i uvek se pise velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tisine kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.
Uvek ga je tako mnogo zeleo.

30. april 1973.

[osmeh letnje noci]

Sedmi amanet ptici

Pravi i veliki letaci .ti koji su nam uzor
i kojima najvise verujemo
moraju na vreme da se povuku sa neba
jer zagledani u lepotu svoga umeca
smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drvece je ugalj
mrtav ugalj je vatra
mrtva varra je pepeo
iz kojeg nice korenje novog drveca.

Zato se veliki i mudri letaci
na vreme povlace i ne guzvaju nebo.

LXXXI

Dodjite ,mahnuo sam
sidjite da vas poljubim u znak zalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako vec mrtva ptica
najveca tuga koju sam ikada okusio
dodjite,slagao sam .ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica rece :vasa je najbolja tehnika
u isto vreme vasa najgora tehnika
onda kad ste me stvarali,vec ste me jednom poljubili
i ostala je ziva rana.

NE BOJIM SE JA ZUBA,ZUBI SU MEKSI OD USANA
ZUBI UJEDAJU ZA TRENUTAK,USNE ZA CEO ZIVOT.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vas san ,zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....

[osmeh letnje noci]

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Mislim da je ovo najpatriotskija pesma koju je Mika Antić ikad napisao.

[osmeh letnje noci]

BALADA

Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

[osmeh letnje noci]

SAMOCA

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

Dzinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira cistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlaci se u prasume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak
jer trenutak je tezi
i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti.

[osmeh letnje noci]

ŽIVORAD

Što kod krojača
u izlog
visu odela?

Što kod vulkanizera
pred kuću
visu gume?

Kad je reklama,
neka bude reklama.

Zašto, onda, pred školu
da ne visu učitelji?

Kad je, braćo, reklama,
treba da je reklama!

[osmeh letnje noci]

[size=18] DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

Nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…"
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

[osmeh letnje noci]

Cak i kad su najsrecniji,
ja vidim kako su nesrecni.
Valjda im zato i oprastam.

Jedino nikada necu
umeti da se najezim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znaci da mlitavo misli
i mlitavo vekuje.

I necu im oprostiti
sto su potrosili godine
a nisu doznali zasto su
dosli na ovaj svet.

ZIVETI ne znaci: biti.
Desiti se. Postojati.

ZIVETI znaci: NADZIVETI !!!

(Tako zamisljam nebo)

[osmeh letnje noci]

USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.