Miroslav Antic Opcije

[Tasha]

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle
Znam buntovnike s recima koje nece moci da se izreknu
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteknu
Znam pacenike koje bol guse u smehu
Znam zeljne odmazde sa rukom koja mora da se sputava
Znam pesnike sa pesmama koje se samo za sebe pisu
Znam ljude sudbinom pritisnute a jos disu
I znala sam pesnika za koga sam verovala da nikad ne moze i nece umreti a sada mu drzimo pomen

Desanka Maksimovic

*****************************************************
"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija. U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama... Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivor pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. BIo zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...
Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."
24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je, a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu.
Miroslava Antica.
********************************************************

[Tasha]

PSOVKE NEŽNOSTI



Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.



Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.



Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.



I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.



Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.



Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.



I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.



I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.



Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.



Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.



I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

[Tasha]

KAO PESMA



Još se danas, rođena,

moglo plavo voleti

tu, gde kopni detinjstvo

i mladost se javlja.



Sutra će se sigurno

ceo svet razboleti

od drukčijeg osmeha

i drukčijeg zdravlja.



Dalje će ti zenice

zelenilom rađati

i znam da ćeš,

kao sneg,

iza svakih tragova

ostajati bela,

ostajati čista.



Al' u sebi,

zbunjena,

dugo ćeš pogađati

što si tako drukčija

kad si ipak ista.



O meni se ne brini.

Prepun divljih gugutki

ko seoski zvonik, a

vrelom dušom opružen

niz obzorja ravna,

jedini ću ostati

zubat ko harmonika,

bez bola u očima,

prost i jednostavan.



Znam, sutra će drukčije

tepati i voleti.

Naše stare osmehe

niko neće shvatiti.

Možda ćeš me tražiti.

Možda će te boleti.

Al se više nikada

neću tuda vratiti.



Predgrađe pod granama.

Zvezde su olistale.

Trepavice sumraka

uz okna se pletu.

Strah me je da ne umru

ove noći blistave

zadnja svetla nežnosti

u velikom svetu.

[Tasha]

SERENADA



Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno veče žuto.

Oprosti, bio sam skitnica samo,

pa sam u tvoje oči zaluto.



I sasvim nespretno prosuo se

kao lopata vrelog snega,

nasmejan, izgužvane kose,

od ptica ranjav, od cveta pegav.



Oprosti, uvek moram da odem.

Vetrove žute jesen već plače.

Jezera - oči. Što kvase vode

obale niske za skitačem.



Uvek se biva lep na početku.

Pomalo dobar. Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetu

na kraju tuđ, na kraju ružan.



I uvek samo sebe imamo

i san pun želja, nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno žuto veče.

[Tasha]

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

[Tasha]

SENKA



Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni, il beli,

ma bili putevi hladni, il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronaðeš sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš, ako crći treba zbog

svega što smo najlepše hteli.

[Tasha]

Miroslav Antić:

HODAJUĆI NA RUKAMA

Fragmenti

MREŽA


"Vredi li se upuštati u tumačenje stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?"
"Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi
umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produžili to
to se zove beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi,
nemoguće je voleti prvi put u ovoj večnosti"

"...Devojčica je plakala."

"Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena,
koja neko neupućen čita kao trenutke.
Mi smo od trenutaka stvorili svetlosne godine"

"Njen glas je bio zagasit:
¨Odlučila sam da prestanem da se smejem i plačem.
Izgleda da je smrt besmrtna.
Vama to ništa ne znači,
jer ste i dalje dete
i u tome je nevolja¨"
"Ako se ti ne pojavi,
neko će umesto tebe čekati tamo
da primi i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko će drugi produžiti to
to se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi,
nemoguće je voleti poslednji put u večnosti".

"...Devojčica je plakala".

[Tasha]

1.

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.

Na trepavicama magla,
Na usni pepeljast trag.
Da li ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?
Ko sneg na toplom danu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar tu ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al` lukava duga

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh,
Prestizi vetar i ptice.

Jer svaka vecnost je kratka.
Odjednom: nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako,
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaceni novac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.

I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplaseni oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja

2.

A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli sta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.
Sta ga to zauvek iste.
Nemoj ici na groblja.
Nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i tuzno pozoriste.
Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemas ponekad potrebu
da malo krisom zadjes
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?
Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadjes.
Znas sta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvazio.
Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni trazio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog. Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rodenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao
ne znaci jedan zivot,
stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.
I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo sta ce to biti.
Hiljade sarenih riba
leprsace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.
Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
sto sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.
Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
sto im u nedrima traje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne sume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
jos dok se nisu ni srele.
Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.
Kaznjavan za sve sto pomislim,
a kamoli sto pocinim,
osumnjicen sam za neznost
i proglasen sam krivim
sto ljubav ne gasim mrznjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i zivot ne gasim smrtima,
vec necim drukcije zivim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preziveti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku. Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti rascovecen. Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znas sta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

[Tasha]

Važno je, možda, i to da znamo
covek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznacemo, tek ako kažemo
reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moci ce neko i nas da sretne

[Tasha]

TORBA



Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog

što ti sada govorim, sine moj.

U naježenom vetru večeri drveće otresa s

leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne

magle i prve kiše. Vazduh se para kao

paučina i sav je izbušen kricima divljih

jata što se sele na jug.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret

u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.

S njom ćeš prespavati noć.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok

se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje

mašta svega što živi i želi. U punu ne staje

više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od

svoga oca, dok prima u šake sudbinu.

Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom

sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je

torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to

torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u

njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još

uvek ostaće mesta za nove, šire proste,

još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove

koji na prstima prilaze i nose ispod kože

toplije i belje ljubavi.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji

veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da

se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve

tako lako poderivo - sem čoveka.

[Tasha]

Oduvek sam se divio onima koji umeju da na-
crtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire bes-
kraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju
znake u kalendarima, datume, mesece, sto-
leca, ili stanu ppred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usu-
diti se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom
kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i
ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je
tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i
pripada.


II

Mene je neko od malena zatvorio u prola-
zno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe
udesi tako da pomislis da si svoj, da si slo-
bodan, a u stvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim
zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne vo-
lim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i
ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja
naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hva-
tao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su
me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,
dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da po-
djem sam za sobom. Prohodao sam na
rukama.


III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.
Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se
priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama.
Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbu-
nju. Samo se uputis ravno, po vrezhama
od zlata, i posle desetak koraka vec ho-
das po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto
od one lepe carolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna
znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osecao sam nejasno da se tu krije
mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima va-
sione.
Eto, to je moj zivot i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

[Tasha]

M I T A

GARAVI SOKAK



Kad sam rodjen, svi mi kazu,
da sam bio jedna lepa beba.
Lepa kao na reklami od sapuna.

Samo su me zamenili
u porodilistu
za nekakvo gadno dete,
nosato i buljavo.


A sta mozes: takav ti je zivot.

Oni misle: lako cemo s Ciganima.
Od tolike silne dece
niko nece primetiti
da je jedno zamenjeno.

A tako je bas i bilo.
Tesko meni.


Tek kad sam posao u skolu
video sam da to nisam ja,
jer mi oci ovolike
i nos ovoliki,
al je bilo kasno.

A sta se moze,
takav ti je zivot.

Znas kako je kad si Cigan:
ko te pita jesi l' ti,
il' si neko drugi.

A mozda je bolje bas ovako.
Mozda mi je mnogo lepo
tamo gde sam zamenjen.

Mozda zivim u velikoj kucci.
Mozda imam na prozoru zavese.
Mozda imam cetiri dzempera
i duboke cipele.

Mozda imam durbin oko vrata,
pa ja uzmem durbin
i ceo dan tako gledam
kroz njega.
I ceo dan vidim da sam srecan
kao niko moj.


A sta mozes: takav ti je zivot.
Onakav.

[Tasha]

Molitva

Poslusaj me, boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad ponovo budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naccve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

[Tasha]

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zashivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozhu s tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

[Tasha]

Fragment
-Ljubici-

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

[Tasha]

Romansa

Na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlazno ljubio.

I kome treba, neznost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bicevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Sta sam to imao od zivota?
Neciju kosu... Neciju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videces, sasvim dosta.

[Tasha]

Zmurke

1.

Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.

Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.

I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.

2.

Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaska sunca.
Sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog
srca.

Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo
cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime
se boji i cime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih
potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras
zmurke.

Uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko
otkotrljati.

Zazelis li se mora ili severnih snegova, zazelis
li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[Tasha]

Otkrica

1.

Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:
"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nasoj
odluci da trazimo.

2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decijih
ochiju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevach sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sishao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: "Priroda nije
slicna tebi, vec sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne
unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na
ovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,
i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, osamuceni od srece, likuju sto
uspevaju na nov nacin da izgovore neku
potpuno istu stvar.

[Tasha]

Ljubav

1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.
2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.
Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

[Tasha]

Ljuljaska

1.
Ovako sam to cuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve nase nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osecaj gotovim
osecanjima."
Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu vidje-
ni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidlji-
vi, shvatas li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uce ljubav na sebi, vec na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Charaju vatre tudjim rukama i svecom traze sun-
ce. Mrezama vade vodu.
I ne postuju pitanja koja sebi jos nikad nisu
postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumlji-
vo, da vide i nevidljivo i cuju i ono sto je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godisnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtez iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u setnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tacno vreme njihovoga
zivota,
evo sta oni rade:

cim pocne novi dan trce da kupe novine i tra-
ze u njima horoskop. Traze da vide sudbinu.
Veruju prorocanstvu znaka u kojem su
rodjeni.
A odrasli su, uglavnom, odacu ti i to, rodjeni sa-
mo jednom i samo jedanput zive i samo je-
danput ce umreti.
Sad vidis kakav je to svet.

3.

Horoskop, kazu, to je slika neba u casu kad
si stvoren. U kakvom casu, kad si ti stvaran
u svim casovima? I onda, jednog dana,
neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznas da
si Skorpija ili Strelac.
Ali to vise nije igra. To je ozbiljno.

Ima li icega goreg, ako vise ne umes da se igras
ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaze Galen
- "od nas si uzeo dokaze. Sad smisljas kako
ces njima da nas oboris."

Iako ne licis na Ovna, raspored tvojih zvezda
odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se igras
bar svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine
ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudi-
ma." - porucuje ti Shiler.

4.

Proslost je sramno dopisivati, tako svi to
rade, od istorije do uspomena. "Ko laze"
- kaze Kornej - taj mora da ima dobro
pamcenje."
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se
igras ni starim lazima?

Ni sadasnjosti se nista ne moze dodati, jer
oprezna je i vreba. Jedino ostaje bu-
ducnost.
Sebe cuti, to nije unutrasnji glas u coveku,
nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sa-
njari lete i pisu istoriju buducnosti vec danas.

Nema za njih zemljine teze i nema umora.
Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usam-
ljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima
planina.
I opkoracuju vreme.